tehnički crtež jednog jezika

to što ne znam kako izgledate me izgleda ne sprečava
da vas celu noć sanjam da se probudim u vodi
da se tuđim rukama držim za nasukani krevet

na dalekim granicama peska u kom se igramo
govorili su nam da posle njih nema više ničega
da smo posle njih opet mi

poočimi ovih mirnodopskih polja jesmo li vas naučili napamet jesmo
i sada se dodirujemo međuprostorno ka vama

dugo su govorili o tome o pošteno spaljemo svetu
između mene i sunca

a oduvek je to bila samo vatra koja proždire
dok ne ostane više ništa osim praznine

ujutru otvorim prvi prozor
ako brodovi ipak odluče da se vrate

i ja sam gledao u te iste vatre o kojima su govorili
ali im nisu znali ime

a ujutru te prvi kažem vidi je ljubavi
što si spavala ljepše nego svi ikada voljeni
između ovih obala

ne zatvorim te u značenje znači volim te
znakovi pored umornih putara koji bi i mene dali
za tebe još samo jednom pred put u svaki put

ne stanem ti na rep ni na kraj ne zanima me
okrenem se u sebi da mahnem da se pozdravim
postoji toliko tužnih stvari mnogo lepših od mene

tu gde me vrati u nemuštost u početak svih stvari vatre
iz kojih smo ustali na vreme na svim mestima
na kojima sam bio odjednom i nisam se vratio

tu na ruševinama književnosti na ruševinama jednog jezika
boja glasa stil koncept urušavanje razbljesak nemuštost
mi smo probali sve vaše nacrte jezika i nisu izdržali

zoltane lave moj to što smo tužni je izmeštenost
previše spaljenih gradova previše malo svemira
da ugreje ruke oko nas

gospodine onoga šta niste tražili nema
možda ga zato i nema zato što ga niste tražili
ali ga svakako nemojte tražiti

to onako iskreno među nama fabrikama
svaki je čovek ostao bušmanin
da imam šešir skinuo bih ga
mora da sam ga već jednom skinuo
pa nema

ovaj dan što raste natašte
u dečijim godinama jednog ptičjeg jezika
u knjigu goda prijatelja odavno utaban put
između vode između obala

danas lepše odustati nego juče
sutra najlepše u našim novim snovima
u kojima nas nema u kojima smo se probudili

pogledam na kalendaru do kog sam poglavlja stigao
kada dođem kući prvo se pozdravim sa slovima
skuvam im kafu kažem nešto lepo o njima

ovo još nikome sa manje od četiri noge nisam rekao
slušaj sad će grmljavina gde počnemo tu nas završava
zažmuri pa izgovori u nekom drugom životu

sačuvaš sve tajne međugodišnjih doba
pa ih prepričavaš nenaseljenim plažama
i pliskavicama u snu pričaš
da znaju da ne lažeš

pun ormar mitologija hiljadu i jedna mogućnost previđanja smisla
sve šta je tu nije negde drugde neko je mahnuo neko nije u pravu

kažeš ima pod nama svih stvari sve će se razjasniti
kada pogrešno čujem nešto od svega onoga šta mi govoriš
put je pred nama i ide u dubinu

pokazuješ prstom u grm i tamo nešto leži a nije zec
i oluja će sada kada nas ima u svim stvarima po malo
u svakom poslednjem zbivanju ovog tela

nedovršeni roman neokrečeni zidovi pokazuješ prstom tamo i ovako dovršavaš
najviše te volim dok ne znam šta ćeš sledeće da kažeš a govoriš

valjda su nas tako nacrtali da ne znam idem i ostavljam
grafit za sobom pogledam se iz ptičije perspektive
da vidim šta sam poslednje rekao i ne verujem

evo sad još malo još malo pa ću da te izgovorim
i da kažem evo otkud ti kao da sam te još juče izgovorio

molim te samo još jednom da se iznenadim
u ove međuspratne simfonije vertikalno građenih sela
evo smo tu smo mora da smo tu čujemo muziku

dobio sam kompliment da sam još malo pa pravi dečak a nos raste
celog života mora da oduvek lažemo o stvarima o kojima nismo ništa rekli

ovi svetlopadi sa neba i tako svaki put se pomislim
u neku nepreležanu daljinu od očiju do poočima srca
kojima se gleda ali ne dira dok spava

dobro radosti evo sve sam razumeo
evo oštrimo koplja umešamo zube vremena
mešamo ih sa drugim zubima rodbina gleda i negoduje

lepa si kao lišaj ili sve mrtve stvari koje rastu
znam napamet sve nepoznate predele
u kojima te mogu iskopati još svežu od neolita

poljubi me tu među koprive dižem pogled u visinu
mašem pesnicama na sijalice

ima nas u večernjoj berbi limunova
severnoj šumi južnog voća oni tragovi
što krenu od početka i nigde ne stižu
tu nas uglavnom izgube ili ne pronađu

ne verujem u slučajnost prolaznika
tako su me učili u zubu pustinje
da svako postaje ono šta najlepše sanja
tako me i danas prostire

pola šolje kafe za pet do šest svetlosnih godina
na otvorenom putu potrošnja je dobra samo
taj pejzaž u koj se obučeš da me ne bi prepoznala

nakačićemo se na neke druge kuke pa neka brodovi povuku
ako umeju da umočim prst ako je struja dobra
kući smo za osamsto godina

i tu se u nama gubi svaki trag a lepo sam im rekao
trebali smo seći tri puta kad smo videli onaj avion

jedine budne budale tako nam i treba kada smo grlili one zemljotrese
učiteljice sada predaju o nama u prekookeanskim čitankama na svahiliju

ova pošta ničemu ne služi osim nekog sudskog poziva nigde ne piše
na koje se ime sada odaziva ono ostrvo što je potonulo kad je čulo gde smo

ne želim više da zviždim ako priroda prestane da se odaziva
nisam ja tu samo zbog jutarnje čajanke sa bogovima
neka im tajno jave neka pošalju goluba

mogu ja da budem i kamen evo sada ću da stojim i da upalim svetlo
i gledaj kako se sveci sakupljaju oko mene i udaraju glavom o moja rebra

previše sam dugo bio kamenje previše trave kada me neko pita
tu sam ali se još uvek navikavam na disanje na pokret na lošu kafu

vezujem kašičice u čvor tražim onaj trenutka kada postajem deo enterijera
da vidim linije života da popucam po njima da znam

zaustavim te premotam na najlepši deo
sve je to šum statika zapostavljenih zaboravljanja
tamo gde se mi završavamo mogla bi početi neka druga muzika

spavaću sa upaljenim svetlom razminiraću kuhinju
vratiću kafu u prirodu pomoliću se na aramejskom
meditiraću o mirisu svake zvezde ponaosob

kaže reći ću ti sve ako shvatiš da
u onom trenutku kada prestanem da govorim
ne znam više ništa o tome

da gledaš u šolju da gleda ona u tebe
pa ko prvi trepne taj kaže ono čemu se niko nije nadao

ja sam preživeo da je ne pitam ono jedino bitno
pustio kvantnu mehaniku da bude na radost dece na slobodan pad
ja sam vatra recite mi nešto lepo pa ako preživi užareni kotao
vratiću vam ga čisto

udahni duboko pa šta nađeš na dnu pluća
donesi nama da se ulepšavama

obrati pažnju na sinhronizovanosti referenci
sa bogom

da spalim ovaj zavežljaj koj je kuća kaže
i tamo gde krenem da kažem da je put

tešili su ga na kraju sveta ima jedno mesto života
i tamo žive sve kafe i sve su tvoje

i sve je zrelo i sve me sakuplja spustim ruku na drvo
i drvo se sa mnom završava

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

w

Povezivanje sa %s